Рад и култура – Култура рада

У овом истраживању, Веселин Илић разматра могућност одређивања културе као стваралаштва, што нужно претпоставља стваралачку природу рада која се не може истраживати само у конкретним и емпиријским облицима рада у савременом друштву. Аутор истиче да је неопходно посегнути за општим социолошким својствима рада у којима се налазе и трагови стваралачког рада, прекривени наслагама отуђења насталим у процесу историјске поделе рада. У истраживању стваралачкиих својстава рада, које су претпоставка заснивања културе као стваралаштва, човек се јавља и као субјекат и као објекат рада, што указује и на поливалентност стваралаштва рада у људском творењу историје. Категорија „култура рада“ често се среће у теоријским радовима, као и свакодневној употреби тадашњег југословенског друштва. Култура рада, као облик развијања културних делатности у удруженом раду, нашла се и у програмским документима и одлукама друштвено-политичких организација и самоуправних органа. Постала је помоћни термин не само у политичком говору већ и у стручним и научним расправама. Међутим, недовољно прецизна употреба ове категорије истовремено је изазивала истраживачко и научно интересовање, као и често терминолошко неприхватање. Стога, ово истраживање детаљније разматра основне одреднице појма култура рада, базирајући се на неколико основних дефиниција овог појма. Закључни став аутора јесте да се права култура рада показује у успостављању јединства рада, као „царства нужности“, и културе, као „царства слободе“. Тиме се омогућава слобода стваралаштва у раду која треба да израсте у систему слободног и непосредованог самоуправљања.