Monografija “Pogled na kulturu – zakoni i prakse u Srbiji i pet država članica Evropske unije“ polazi od toga da su zakoni osnovni instrument sprovođenja javnih politika te da iskustva drugih država, naročito članica Evropske unije, kojoj građani Republike Srbije teže, mogu biti poučna za planiranje zakonodavne podrške kulturnom razvitku. Istraživanje je metodološki koncipirano tako da se napored stave pristupi regulativi u domenu kulture u Srbiji i pet država članica Evropske unije i to: Slovenije i Litvanije kao država koje su geografski i istorijski bliske Srbiji (nekada republike u sastavu većih socijalističkih država), te Velike Britanije, Francuske i Nemačke kao velikih, ekonomski razvijenih, država koje pružaju podsticaje drugima. Stavljanje napored je odabrano kao tehnika kulturne kritike u kojoj akcenat nije na pokazivanju da li je nešto dobro ili loše „tamo“ ili „ovde“ već na tome kako se kroz prepoznavanje razlika mogu iznalaziti inovativna rešenja obzirom na lokalne okolnosti poput onih u Srbiji koja je bila u procesu tranzicije i transformacije društva u smeru prigrljivanja demokratskih principa na kojima Evropska unija počiva. Napored je stavljen sam pristup regulativi u domenu kulture obzirom na činjenicu da je u Srbiji 2010. godine, kada je istraživanje započeto, na snagu stupio „Zakon o kulturi“ te se pristup krovnog zakona sagledavao obzirom na proklamovane ciljeve nacionalnih kulturnih politika, posebno kada je reč o decentralizaciji kao jednom od ciljeva kulturne politike Srbije. Zatim, napored je stavljena regulativa koja se odnosi na rad u kulturi i ostvarivanje socijalnih prava umetnika i profesionalaca u kulturi. Potom je napored stavljena regulativa iz dve ključne oblasti domena kulture: savremenog stvaralaštva (obzirom na intencije u Srbiji da se posebnim zakonima regulišu polja poput na primer kinematografije, pozorišta i vizuelnih umetnosti), kao i kulturnog nasleđa (obzirom na nastojanja u Srbiji da se posebnim zakonima regulišu muzejsko nasleđe te nepokretno kulturno nasleđe a imajući u vidu devastaciju nasleđa usled neovlašćenih arheoloških iskopavanja i zastarelih odredbi koje se odnose na promet kulturnih dobara). Najzad, pažnja je posvećena kulturnoj politici Evropske unije. Ona potencira poštovanje kulturnog diverziteta, multikulturalnosti i ohrabrivanje interkulturalnog dijaloga kao osnove za izgradnju evropskog kulturnog identiteta, ostavljajući državama da same koncipiraju zakonodavnu podršku.